Početna>Galerija>Fudbalski klub Sremčica
Fudbalski klub Sremčica
Galerija Naslovi Sport Sremčica

Fudbalski klub Sremčica

ISTORIJA I TRADICIJA FUDBALA U SREMČICI

Prema kazivanjima, klub je osnovan 1937. godine. Posle velikog uspeha državne reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Urugvaju – deoba trećeg mesta, popularnost fudbala u Srbiji naglo raste. Omladina Sremčice sve se više interesuje za fudbal. Poznato je da je prvu pravu fudbalsku loptu u Sremčicu doneo Milija Cija Miljković, jedan od prvih beogradskih đaka i kasnije jedan od najistaknutijih fudbalera prve predratne generacije, za već formiran fudbalski klub. U to vreme, utakmice između seoskih timova bile su organizovane na improvizovanim terenima, za to pogodnim prostranim livadama ili slobodnim površinama. Jedna od najčešćih lokacija za održavanje utakmica u predratnom i posleretnom periodu bila je tzv. Mićina sečina, velika poljana u centralnom delu Sremačkog Rta. Interesantan je podatak da se fudbal igrao i za vreme II svetskog rata. Tako je zabeleženo da se utakmica između timova Sremčice i Velike Moštanice odigrala 1943. godine upravo na ovom terenu.

Period posle II svetskog rata, kad je u pitanju fudbal, vreme je velikog entuzijazma i fudbalske strasti. Upravo je to i vreme kad fudbal postaje „najlepša sporedna stvar na svetu“. FK Sremčica konačno 1953. godine dobija svoje današnje prebivalište, i ta se godina pamti kao jedna od prelomnih u razvoju Kluba. Posle godina lutanja i neizvesnosti, FK Sremčica konačno dobija svoje igralište. Na obodu tadašnjeg sela, u ulici kojom su se putnici namernici kretali prema varošici Obrenovac, smestilo se igralište koje će generacije i generacije sećati na njihovu mladost, uspehe i poraze.

Fudbalski klub Sremčica u Beogradskom fudbalskom savezu

Od 1957. godine Klub se zvanično takmiči u okviru Beogradskog fudbalskog saveza. Od te godine Klub počinje da funkcioniše organizovano. Postavlja se uprava, angažuju se trener tima i ekonom koji vodi računa o opremi, a shodno tome prvi put se ukazuje i potreba za administriranjem. Ustanovljeno je i održavanje Skupštine kluba jednom godišnje, u cilju podnošenja izveštaja i biranja uprave. Klub se izdržavao od godišnje članarine koju su plaćali stalni članovi. O uplatama je vođena stroga evidencija, te je svaka od njih bila overena pečatom na knjižici koju je dobijao svaki od članova.

U ovim pionirskim vremenima, dok su u ulici postojale samo dve malene kućice, a igralište bilo okruženo njivama, poseban običaj bio je da se pobede proslavljaju paljenjem vatre, pod parolom „da vide Moštaničani“ – kako se govorilo, čime je svoj javnosti saopštavano da je Sremčica pobedila. Isti običaj ujedno je bio prisutan i kod komšija, Moštaničana. Savremenici se sećaju kako je u tim situacijama oko igrališta jurio čuveni Brica (Slobodan Lukić), vitlajući štapom kroz vazduh, dok je za njim trčao čopor dece. Bila je to nezaboravna koreografija, odraz kolektivnog fudbalskog zanosa pretočenog u jedno nedeljno popodne, a njeni izvođači bili su preteča današnjih navijača i njihovih vođa.

U viši rang takmičenja ponovo se vraća početkom sedamdesetih godina (1970/1971), kada treniranje ekipe preuzima bivši golman i dugogodišnji sportski radnik u Klubu, Tomislav Vasić – Cira. Godina 1971. ostaće upamćena i po tome što FK Sremčica prvi put odlazi na višednevne pripreme u Velike Crljene, a pre početka sezone otpočinju i značajni radovi na igralištu: počinje da se radi drenaža i ograda. U jesen iste godine FK Sremčica svoje utakmice, kao domaćin, igra na igrališu u Velikoj Moštanici. U prvoj polovini sedamdesetih godina Klub se takmiči u III beogradskoj ligi, bez većih ambicija i mogućnosti da napravi neki značajniji iskorak ka uspehu. A onda, sredinom sedamdesetih (1975), na mesto predsednika dolazi ambiciozni i preduzimljivi Živko Marković – Musa. On radi na osposobljavanju i pripremi Kluba za kasnije uspehe. Animirao je nekolicinu vrednih ljudi koji su voleli klub i nesebično mu pomagali (Aca Simić, Ranko Šarčević, Branko Milić). Izvršena je popravka fudbalskog terena, a nedeljno šišanje trave postaje redovna obaveza ekonoma kluba. Oko terena se postavlja ograda, dok se na ulazu na stadion postavlja drvena kućica za prodaju karata (biletarnica). Tri puta nedeljno u restoranu „Banovo Brdo“ u centru Sremčice organizovana je tombola kao jedan od načina finansiranja kluba. Klub dovodi Živana Spasojevića – Spaleta, kao igrača i trenera. Iskusni fudbalski internacionalac, jedan od najboljih igrača Zvezdine omladinske škole, bio je nestrpljiv da sačeka svoju šansu u Zvezdi, te se dosta mlad otisnuo u fudbalsku pečalbu, preko Bora, Ljubljane, Maribora, Austrije i Beograda, da bi se na završetku sjajne karijere zauvek nastanio u Sremčici. Svojom čvrstinom i veštinom na terenu i velikim autotitetom, uspeo je u igrače da usadi pobednički mentalitet. Odmah po njegovom dolasku Klub se stabilizuje zahvaljujući izvanrednim rezultatima u prolećnom delu sezone 1975/76, i opstaje u II beogradskoj ligi. Kasnije, uz još neka pojačanja koja su stigla, FK Sremčica u sezoni 1976/77 postaje član Prve beogradske lige, i od tada više nikada nije ispala u niži rang.

FK Sremčica je gotovo u celoj svojoj istoriji delila zajedničku sudbinu svih klubova sa ovih prostora, sudbinu siromašnih koji su nedostatak materijalnih sredstava prevazilazili velikim radom i trudom. Ipak, u jednom periodu svog postojanja, početkom 80-ih pa sve do sredine 90-ih, egzistencijalni problemi Kluba su bili u drugom planu. Bilo je to za vreme predsednikovanja Pavla Paje Mitrovića. Sa političkim zadatkom da popravi stanje u Klubu, sa vizijom da modernizuje i usavrši njegovo funkcionisanje, uz svesrdnu pomoć svih društveno-političkih struktura, Pavle je svoj višegodišnji mandat krunisao do tada neviđenim napretkom Kluba, kako u pogledu izgradnje infrastrukture tako i u organizacionom smislu. Izgrađene su nove svlačionice, klupski restoran, klupske prostorije iznad kojih je podignut kompleks od nekoliko soba za stanovanje igrača. Pored terena sa severozapadne i jugoistočne strane postavljeni su reflektori, a igralište je ograđeno zidom od betonskih blokova. Pored prihoda od tombole i od zakupa restorana, u klupsku kasu dolaze i sredstva od većeg broja sponzora koje agilno rukovodstvo vezuje za Klub. Klupski problemi u ovom periodu se nisu svodili na to kako kupiti opremu za igrače, kako otputovati na utakmicu, kako isplatiti honorare i hranu igračima. Veći problem je bio kako naći dobra pojačanja, dobrog trenera, dobre saradnike. Osamdesetih godina Klub je mogao sebi da priušti odlazak na pripreme dva puta godišnje, u Lepenski vir, na Panoniju ili u Vrnjačku Banju. Pored omladinaca bila je aktivna i pionirska ekipa, a prvu selekciju igrača obavljaju nastavnici fizičkog vaspitanja u osnovnim školama, sa kojima je uspostavljena primerna saradnja. Zahvaljujući uspostavljanju ovako dobrih uslova, omogućeno je dovođenje većeg broj kvalitetnih fudbalera sa strane, uz čiju pomoć Klub ulazi u viši rang – Beogradsku zonu.

Fudbalski klub Železnik

Već početkom 90-ih godina, po svim pokazateljima, Klub je bio u rangu poluprofesionalnih sportskih društava. Pored dobro organizovane uprave, prvi trener u Klubu je profesionalac (Milosav Radenović – Grba). Godine 1995. Klub se takmiči u Srpskoj ligi (grupa Beograd) i u tom rangu ostaje sve do 1998. godine, kad zbog skromnih finansijskih uslova ispada u niži rang – Zonsku ligu Beograda. Početkom 1999. godine Klub je već bio u velikim finansijskim problemima, a spas je stigao od komšija iz Železnika. Naime, FK Železnik, kao već standardni član najkvalitetnije lige SR Jugoslavije ima potrebu da svoje mlađe igrače šalje na „kaljenje“ u niži rang takmičenja. Kao prva i optimalna mogućnost pojavljuje se FK Sremčica, klub sa već izgrađenom infrastrukturom, geografski blizak, spreman na tu vrstu saradnje. Dogovor o saradnji dva kluba postignut je sa vlasnikom FK Železnika, Acom Bulić, u beogradskom restoranu „Ruski car“. Drugi sastanak sa predstavnicima ovog kluba održan je u restoranu FK Sremčice, 24.03.1999. godine, u večernjim satima, u vreme početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, što je saradnju dva kluba odložilo do leta i početka takmičarske sezone 1999/2000. Fudbalski tim FK Sremčice je tada praktično postao drugi tim prvoligaša Železnika, koji je preuzeo finansiranje svih aktivnosti Kluba. Kao rezultat ove svesrdne pomoći u materijalnom, finansijskom i kadrovskom pogledu, Klub je u sezoni 2000/2001 ponovo postao član Srpske lige Beograd. U to vreme, koristeći mogućnost dvojne registracije fudbalera, za Sremčicu igraju još uvek neafirmisani prvoligaški igrači, koji će kasnije napraviti veoma uspešne fudbalske karijere.

Po povlačenju, odnosno odustajanju FK Železnika od takmičenja u I ligi SR Jugosavije, uspostavljanje stabilne finansijske konstrukcije za FK Sremčicu ponovo iskrsava kao izazov. U prvim godinama 21. veka uspostavljena je saradnja sa FK Lasta. Kao klub koji se često seli, poput ptice čije ime nosi, ovaj klub imao je finansijsku stabilnost ali ne i fudbalski teren, te se saradnja sa FK Sremčica nametnula kao najbolje rešenje za obe strane. Ovakav vid saradnje bio je uslovljen dodavanjem/spajanjem imena i stvaranjem kluba pod imenom FK Lasta Sremčica, čime su oba kluba izgubila deo svog identiteta. Pred sezonu 2004/2005. godine rukovodstvo Saobraćajnog preduzeća Lasta postavilo je nove uslove za dalju finansijsku pomoć. Želeli su da finansiraju Klub samo pod uslovom da se on zove FK Lasta, što je dovelo do podele među malim brojem ljudi koji su ostali u upravi i organizaciji. U tom periodu, kao zastupnici interesa FK Sremčice ostala su praktično tri čoveka: Velimir Milićević, Dragan Savić i Zdravko Todorović. Saradnja sa Lastom okončana je 2011. godine.

U međuvremenu, dok traje saradnja sa Lastom, FK Sremčica gubi svoj identitet a sve aktivnosti kluba se svode na iznajmiljivanje terena i klupskih prostorija FK Lasti. Nezadovoljni ovim statusom Kluba, sportski radnici, da bi imali svoj klub pod nazivom FK Sremčica, osnivaju novi klub 2007. godine, koji dobija svoj matični broj i PIB. Praktično, sa odlaskom Laste 2011. godine gasi se i stara Sremčica a nova stupa na fudbalsku scenu. Staru i novu Sremčicu vezuje ista adresa, isti teren i u početku isti ljudi.

Posle slabih rezultata ostvarenih u sezoni 2012/13, Klub je zauzeo petnaestu poziciju u Zonskoj ligi Beograda, što nije bilo dovoljno za opstanak u tom rangu takmičenja. Na inicijativu predsednika Kluba, Dragana Savića – Gacka, u julu 2013. godine održana je Izborna skupština Kluba na kojoj su pored nove Skupštine izabrani Upravni i Nadzorni odbor. Novi Upravni odbor, sastavljen od nekolicine bivših igrača i ljudi koji žele da pomognu Klubu, počinje da vodi ozbiljnu i odgovornu politiku, baziranu pre svega na interesima Kluba.

Pred početak takmičarske 2013/14 godine, uveliko su bile u toku pripreme za takmičenje u Prvoj beogradskoj ligi, kad je stigla neočekivana vest da Klub ostaje član Zone, jer je usled odustajanja Hajduka iz Kule od takmičenja u elitnoj ligi Srbije, došlo do pomeranja i oslobađanja po jednog mesta u višim ligama. Novi početak u Zoni, posle jesenjeg dela prvenstva, nije bio naročito uspešan, jer je Klub zauzeo mesto koje vodi u niži rang. Budući da je uprava donela odluku da se tim mora pojačati, u zimskoj pauzi angažovano je nekoliko dobrih fudbalera. Nedugo zatim, 03.03.2014 održana je nova sednica Skupštine na kojoj je usvojen Statut Kluba. Nova atmosfera u Klubu u prolećnom delu takmičarske 2013/14 sezone, kao i podrška koju su od strane uprave dobili fudbaleri i trener, doprinela je da se postignu odlični rezultati. Klub je takmičenje završio na devetom mestu, obezbedivši opstanak još pre samog završetka takmičenja.

Izuzev osvajanja prvih mesta i ulaska u viši rang takmičenja, o kojima je bilo reči u prethodnom tekstu, moramo napomenuti da je 1995. godine Sremčica igrala u finalu Kupa Jugoslavije za teritoriju Beograda, ali je izgubila u finalu od FK Palilulac rezultatom 1:0. U veće uspehe mogu se uvrstiti i pobede na tradicionalnom turniru „Čukarica 1994“ i „Čukarica 1998“.

Fudbalske familije

Karakteristično za fudbalski klub Sremčica, pa i za ostale klubove formirane u seoskim ili uopšte manjim sredinama, je postojanje tzv. fudbalskih familija. U ovom pregledu su samo familije iz kojih je bilo trojica i više predstavnika.

Period formiranja Kluba povezan je sa vremenom kad je Sremčica još bila malo naselje sa oko tri-četiri hiljade stanovnika, sa ne više od petnaestak familija iz kojih su dolazili mladići i postajali fudbaleri. Ako su u Klubu već bili neki stariji iz određenih familija, mlađi su kretali njihovim stopama. Tako se događalo da u istom timu u određenom periodu igra po nekoliko fudbalera iz iste familije.

Najpoznatije familije su Todorovići, Nešići i Vasići, Jovanovići, Pajići, Sarići, Stojanovići, Stankovići, Stekići, Miljkovići i Lukići.

Familija Todorovića imala je svoje predstavnike gotovo od prvih fudbalskih početaka, pa sve do novijih dana. Radiša je bio prvi, a iz iste kuće njegova četiri sina, svi napadači: Pavle (Paja, Ćira), Branislav (Bane, Majstor) – možda i najbolji fudbaler koji je ponikao u Sremčici, Slobodan (Doktor), Ljubomir (Tole, Buza) – centarfor koga su se plašili svi odbrambeni igrači, a zatim i unuk Zdravko. Pored njih šestorice, tu su još i njihovi bliski rođaci, Živan (Žića) i Milovan (Mane).

Dugo godina su najpoznatiji igrači odbrane bili iz familije Nešića. Prvi je bio Voja Nešić – Solunac, čovek neobične biografije, zatim Milivoje Nešić – Zelja, kasnije prvi kinooperater u Sremčici. Njegov sin Dušan (Dule – Zec) bio je jedan od stubova odbrane. Dragan Nešić – Nanin i Dušan – Bulja, rođena braća, bili su bekovi. Slobodan Nešić – Muta bio je još jedan član familije koji nije igrao u odbrani. Radoje i Slobodan (Coki), koji su započeli istovremeno karijeru još u pionirima Železnika, kasnije su bili istaknuti članovi prvog tima.

Mladići iz familije Vasić su dugo godina čuvali gol Sremčice. Izuzetak su njih trojica, Milivoje – Zgeba, Petar – Pera i Dragan – Cirin. Prvi je bio napadač iz one prve predratne generacije, Pera je bio napadač i centarhalf, a Dragan vezni igrač po levoj strani. Prvi golman je bio Milivoje, zatim Dragiša, pa Tomislav, koji je kasnije bio i trener i predsednik Kluba. Za njim je stasao Milovan i na kraju Radmilo Ćira Vasić.

Familija Jovanović dala je šestoricu fudbalera. Kao jednog od prvih momaka koji je prihvatio novu igru sa loptom pominje se Milivoje – Fes. Kasnije slede značajna imena kao što su Stevan, Miodrag – Sica, Ilija – Lesko, Miodrag – Ćosa i Lazar – Laza.

Živko – Crni i Ivko – Ica su iz prve generacije posleretnih igrača, nešto mlađi je Bane, a Srbin – Srba i golman Blagoje, su iz neke srednje generacije. Saša, Bojan i Danijel su najmlađi predstavnici familije Pajić (Danijel je jedini aktivni igrač od svih familija koje se pominju u ovom tekstu).

Tomislav (Toma) – Macin, legendarna levica, čovek sa verovatno najačim šutem u istoriji Kluba, Miodrag – Krapin i golman Miodrag – Meha, bili su iz familije Stojanović.

Od Sarića, prvi je bio Branko, dok su najpoznatiji Ilija – Nonin i Miodrag – Mijudža. Poslednji je bio Vojislav Voja Sarić.

Dragutin Draga Stanković, jedan od prve generacije predratnih fudbalera, i njegov sin Radomir – Rada i Radoje – Gare, dostojno su reprezetnovali svoju familiju.

Iz familije Stekić su Radomir – Roga, Sava (profesor i pisac veoma značajne knjige za istoriju Sremčice: „Sremčica, naselje i škola“), Dobrivoje – Doca (golman i kasnije dugogodišnji sekretar Kluba) i Miodrag – Fija Stekić.

Miljkovići su takođe imali svoje predstavnike. Radomir Miljković, poznatiji kao Malić, bio je u timu koji je odigrao prvu zvaničnu utakmicu 1957. godine, a zatim su Vojislav-Vojkan Miljković i Miodrag – Mile bili standardni igrači u periodu kad su igrali.

Lukić Miroslav – Crni bio je prvi predstavnik svoje familije i član tima koji je odigrao prvu zvaničnu utakmicu za Sremčicu, slede još Zlatomir – Ćure, Goran – Role i Zoran.

Leave a Reply