Početna>Galerija>Fudbalski klub Sremčica
Fudbalski klub Sremčica
Galerija Naslovi Sport Sremčica

Fudbalski klub Sremčica

ISTORIJA I TRADICIJA FUDBALA U SREMČICI

Prema kazivanjima, klub je osnovan 1937. godine. Posle velikog uspeha državne reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Urugvaju – deoba trećeg mesta, popularnost fudbala u Srbiji naglo raste. Omladina Sremčice sve se više interesuje za fudbal. Poznato je da je prvu pravu fudbalsku loptu u Sremčicu doneo Milija Cija Miljković, jedan od prvih beogradskih đaka i kasnije jedan od najistaknutijih fudbalera prve predratne generacije, za već formiran fudbalski klub. U to vreme, utakmice između seoskih timova bile su organizovane na improvizovanim terenima, za to pogodnim prostranim livadama ili slobodnim površinama. Jedna od najčešćih lokacija za održavanje utakmica u predratnom i posleretnom periodu bila je tzv. Mićina sečina, velika poljana u centralnom delu Sremačkog Rta. Interesantan je podatak da se fudbal igrao i za vreme II svetskog rata. Tako je zabeleženo da se utakmica između timova Sremčice i Velike Moštanice odigrala 1943. godine upravo na ovom terenu.

Period posle II svetskog rata, kad je u pitanju fudbal, vreme je velikog entuzijazma i fudbalske strasti. Upravo je to i vreme kad fudbal postaje „najlepša sporedna stvar na svetu“. FK Sremčica konačno 1953. godine dobija svoje današnje prebivalište, i ta se godina pamti kao jedna od prelomnih u razvoju Kluba. Posle godina lutanja i neizvesnosti, FK Sremčica konačno dobija svoje igralište. Na obodu tadašnjeg sela, u ulici kojom su se putnici namernici kretali prema varošici Obrenovac, smestilo se igralište koje će generacije i generacije sećati na njihovu mladost, uspehe i poraze.

Fudbalski klub Sremčica u Beogradskom fudbalskom savezu

Od 1957. godine Klub se zvanično takmiči u okviru Beogradskog fudbalskog saveza. Od te godine Klub počinje da funkcioniše organizovano. Postavlja se uprava, angažuju se trener tima i ekonom koji vodi računa o opremi, a shodno tome prvi put se ukazuje i potreba za administriranjem. Ustanovljeno je i održavanje Skupštine kluba jednom godišnje, u cilju podnošenja izveštaja i biranja uprave. Klub se izdržavao od godišnje članarine koju su plaćali stalni članovi. O uplatama je vođena stroga evidencija, te je svaka od njih bila overena pečatom na knjižici koju je dobijao svaki od članova.

U ovim pionirskim vremenima, dok su u ulici postojale samo dve malene kućice, a igralište bilo okruženo njivama, poseban običaj bio je da se pobede proslavljaju paljenjem vatre, pod parolom „da vide Moštaničani“ – kako se govorilo, čime je svoj javnosti saopštavano da je Sremčica pobedila. Isti običaj ujedno je bio prisutan i kod komšija, Moštaničana. Savremenici se sećaju kako je u tim situacijama oko igrališta jurio čuveni Brica (Slobodan Lukić), vitlajući štapom kroz vazduh, dok je za njim trčao čopor dece. Bila je to nezaboravna koreografija, odraz kolektivnog fudbalskog zanosa pretočenog u jedno nedeljno popodne, a njeni izvođači bili su preteča današnjih navijača i njihovih vođa.

U viši rang takmičenja ponovo se vraća početkom sedamdesetih godina (1970/1971), kada treniranje ekipe preuzima bivši golman i dugogodišnji sportski radnik u Klubu, Tomislav Vasić – Cira. Godina 1971. ostaće upamćena i po tome što FK Sremčica prvi put odlazi na višednevne pripreme u Velike Crljene, a pre početka sezone otpočinju i značajni radovi na igralištu: počinje da se radi drenaža i ograda. U jesen iste godine FK Sremčica svoje utakmice, kao domaćin, igra na igrališu u Velikoj Moštanici. U prvoj polovini sedamdesetih godina Klub se takmiči u III beogradskoj ligi, bez većih ambicija i mogućnosti da napravi neki značajniji iskorak ka uspehu. A onda, sredinom sedamdesetih (1975), na mesto predsednika dolazi ambiciozni i preduzimljivi Živko Marković – Musa. On radi na osposobljavanju i pripremi Kluba za kasnije uspehe. Animirao je nekolicinu vrednih ljudi koji su voleli klub i nesebično mu pomagali (Aca Simić, Ranko Šarčević, Branko Milić). Izvršena je popravka fudbalskog terena, a nedeljno šišanje trave postaje redovna obaveza ekonoma kluba. Oko terena se postavlja ograda, dok se na ulazu na stadion postavlja drvena kućica za prodaju karata (biletarnica). Tri puta nedeljno u restoranu „Banovo Brdo“ u centru Sremčice organizovana je tombola kao jedan od načina finansiranja kluba. Klub dovodi Živana Spasojevića – Spaleta, kao igrača i trenera. Iskusni fudbalski internacionalac, jedan od najboljih igrača Zvezdine omladinske škole, bio je nestrpljiv da sačeka svoju šansu u Zvezdi, te se dosta mlad otisnuo u fudbalsku pečalbu, preko Bora, Ljubljane, Maribora, Austrije i Beograda, da bi se na završetku sjajne karijere zauvek nastanio u Sremčici. Svojom čvrstinom i veštinom na terenu i velikim autotitetom, uspeo je u igrače da usadi pobednički mentalitet. Odmah po njegovom dolasku Klub se stabilizuje zahvaljujući izvanrednim rezultatima u prolećnom delu sezone 1975/76, i opstaje u II beogradskoj ligi. Kasnije, uz još neka pojačanja koja su stigla, FK Sremčica u sezoni 1976/77 postaje član Prve beogradske lige, i od tada više nikada nije ispala u niži rang.

FK Sremčica je gotovo u celoj svojoj istoriji delila zajedničku sudbinu svih klubova sa ovih prostora, sudbinu siromašnih koji su nedostatak materijalnih sredstava prevazilazili velikim radom i trudom. Ipak, u jednom periodu svog postojanja, početkom 80-ih pa sve do sredine 90-ih, egzistencijalni problemi Kluba su bili u drugom planu. Bilo je to za vreme predsednikovanja Pavla Paje Mitrovića. Sa političkim zadatkom da popravi stanje u Klubu, sa vizijom da modernizuje i usavrši njegovo funkcionisanje, uz svesrdnu pomoć svih društveno-političkih struktura, Pavle je svoj višegodišnji mandat krunisao do tada neviđenim napretkom Kluba, kako u pogledu izgradnje infrastrukture tako i u organizacionom smislu. Izgrađene su nove svlačionice, klupski restoran, klupske prostorije iznad kojih je podignut kompleks od nekoliko soba za stanovanje igrača. Pored terena sa severozapadne i jugoistočne strane postavljeni su reflektori, a igralište je ograđeno zidom od betonskih blokova. Pored prihoda od tombole i od zakupa restorana, u klupsku kasu dolaze i sredstva od većeg broja sponzora koje agilno rukovodstvo vezuje za Klub. Klupski problemi u ovom periodu se nisu svodili na to kako kupiti opremu za igrače, kako otputovati na utakmicu, kako isplatiti honorare i hranu igračima. Veći problem je bio kako naći dobra pojačanja, dobrog trenera, dobre saradnike. Osamdesetih godina Klub je mogao sebi da priušti odlazak na pripreme dva puta godišnje, u Lepenski vir, na Panoniju ili u Vrnjačku Banju. Pored omladinaca bila je aktivna i pionirska ekipa, a prvu selekciju igrača obavljaju nastavnici fizičkog vaspitanja u osnovnim školama, sa kojima je uspostavljena primerna saradnja. Zahvaljujući uspostavljanju ovako dobrih uslova, omogućeno je dovođenje većeg broj kvalitetnih fudbalera sa strane, uz čiju pomoć Klub ulazi u viši rang – Beogradsku zonu.

Prva beogradska liga

Pred početak takmičarske 2013/14 godine, uveliko su bile u toku pripreme za takmičenje u Prvoj beogradskoj ligi, kad je stigla neočekivana vest da Klub ostaje član Zone, jer je usled odustajanja Hajduka iz Kule od takmičenja u elitnoj ligi Srbije, došlo do pomeranja i oslobađanja po jednog mesta u višim ligama. Novi početak u Zoni, posle jesenjeg dela prvenstva, nije bio naročito uspešan, jer je Klub zauzeo mesto koje vodi u niži rang. Budući da je uprava donela odluku da se tim mora pojačati, u zimskoj pauzi angažovano je nekoliko dobrih fudbalera. Nedugo zatim, 03.03.2014 održana je nova sednica Skupštine na kojoj je usvojen Statut Kluba. Nova atmosfera u Klubu u prolećnom delu takmičarske 2013/14 sezone, kao i podrška koju su od strane uprave dobili fudbaleri i trener, doprinela je da se postignu odlični rezultati. Klub je takmičenje završio na devetom mestu, obezbedivši opstanak još pre samog završetka takmičenja.

Izuzev osvajanja prvih mesta i ulaska u viši rang takmičenja, o kojima je bilo reči u prethodnom tekstu, moramo napomenuti da je 1995. godine Sremčica igrala u finalu Kupa Jugoslavije za teritoriju Beograda, ali je izgubila u finalu od FK Palilulac rezultatom 1:0. U veće uspehe mogu se uvrstiti i pobede na tradicionalnom turniru „Čukarica 1994“ i „Čukarica 1998“.

Fudbalske familije

Karakteristično za fudbalski klub Sremčica, pa i za ostale klubove formirane u seoskim ili uopšte manjim sredinama, je postojanje tzv. fudbalskih familija. U ovom pregledu su samo familije iz kojih je bilo trojica i više predstavnika.

Period formiranja Kluba povezan je sa vremenom kad je Sremčica još bila malo naselje sa oko tri-četiri hiljade stanovnika, sa ne više od petnaestak familija iz kojih su dolazili mladići i postajali fudbaleri. Ako su u Klubu već bili neki stariji iz određenih familija, mlađi su kretali njihovim stopama. Tako se događalo da u istom timu u određenom periodu igra po nekoliko fudbalera iz iste familije.

Najpoznatije familije su Todorovići, Nešići i Vasići, Jovanovići, Pajići, Sarići, Stojanovići, Stankovići, Stekići, Miljkovići i Lukići.

Familija Todorovića imala je svoje predstavnike gotovo od prvih fudbalskih početaka, pa sve do novijih dana. Radiša je bio prvi, a iz iste kuće njegova četiri sina, svi napadači: Pavle (Paja, Ćira), Branislav (Bane, Majstor) – možda i najbolji fudbaler koji je ponikao u Sremčici, Slobodan (Doktor), Ljubomir (Tole, Buza) – centarfor koga su se plašili svi odbrambeni igrači, a zatim i unuk Zdravko. Pored njih šestorice, tu su još i njihovi bliski rođaci, Živan (Žića) i Milovan (Mane).

Dugo godina su najpoznatiji igrači odbrane bili iz familije Nešića. Prvi je bio Voja Nešić – Solunac, čovek neobične biografije, zatim Milivoje Nešić – Zelja, kasnije prvi kinooperater u Sremčici. Njegov sin Dušan (Dule – Zec) bio je jedan od stubova odbrane. Dragan Nešić – Nanin i Dušan – Bulja, rođena braća, bili su bekovi. Slobodan Nešić – Muta bio je još jedan član familije koji nije igrao u odbrani. Radoje i Slobodan (Coki), koji su započeli istovremeno karijeru još u pionirima Železnika, kasnije su bili istaknuti članovi prvog tima.

Mladići iz familije Vasić su dugo godina čuvali gol Sremčice. Izuzetak su njih trojica, Milivoje – Zgeba, Petar – Pera i Dragan – Cirin. Prvi je bio napadač iz one prve predratne generacije, Pera je bio napadač i centarhalf, a Dragan vezni igrač po levoj strani. Prvi golman je bio Milivoje, zatim Dragiša, pa Tomislav, koji je kasnije bio i trener i predsednik Kluba. Za njim je stasao Milovan i na kraju Radmilo Ćira Vasić.

Familija Jovanović dala je šestoricu fudbalera. Kao jednog od prvih momaka koji je prihvatio novu igru sa loptom pominje se Milivoje – Fes. Kasnije slede značajna imena kao što su Stevan, Miodrag – Sica, Ilija – Lesko, Miodrag – Ćosa i Lazar – Laza.

Živko – Crni i Ivko – Ica su iz prve generacije posleretnih igrača, nešto mlađi je Bane, a Srbin – Srba i golman Blagoje, su iz neke srednje generacije. Saša, Bojan i Danijel su najmlađi predstavnici familije Pajić (Danijel je jedini aktivni igrač od svih familija koje se pominju u ovom tekstu).

Tomislav (Toma) – Macin, legendarna levica, čovek sa verovatno najačim šutem u istoriji Kluba, Miodrag – Krapin i golman Miodrag – Meha, bili su iz familije Stojanović.

Od Sarića, prvi je bio Branko, dok su najpoznatiji Ilija – Nonin i Miodrag – Mijudža. Poslednji je bio Vojislav Voja Sarić.

Dragutin Draga Stanković, jedan od prve generacije predratnih fudbalera, i njegov sin Radomir – Rada i Radoje – Gare, dostojno su reprezetnovali svoju familiju.

Iz familije Stekić su Radomir – Roga, Sava (profesor i pisac veoma značajne knjige za istoriju Sremčice: „Sremčica, naselje i škola“), Dobrivoje – Doca (golman i kasnije dugogodišnji sekretar Kluba) i Miodrag – Fija Stekić.

Miljkovići su takođe imali svoje predstavnike. Radomir Miljković, poznatiji kao Malić, bio je u timu koji je odigrao prvu zvaničnu utakmicu 1957. godine, a zatim su Vojislav-Vojkan Miljković i Miodrag – Mile bili standardni igrači u periodu kad su igrali.

Lukić Miroslav – Crni bio je prvi predstavnik svoje familije i član tima koji je odigrao prvu zvaničnu utakmicu za Sremčicu, slede još Zlatomir – Ćure, Goran – Role i Zoran.

Leave a Reply